Sujeta

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/t6947-sujeta
Raspad vrednosnog sistema, kao posledica „emancipacije“ čoveka, koji je, umesto Boga, sebe stavio u centar sveta, doveo je do društvene glorifikacije slave, sujete i taštine.
Na pitanje: „Šta biste želeli da ostvarite u životu?“, ne retko se pojavljuje odgovor: „Slavu i moć“.

Ako je novac jedan od idola današnjice, onda je slava – „superidol“ i to ne samo savremenog, već i čoveka davnih vremena.
Hajde da napravimo jedan mentalni eksperiment, tako što ćemo, sami za sebe, ali sasvim iskreno odgovoriti na sledeća pitanja:

– Da li Vam se dogodilo da neko ili nešto povredi Vašu sujetu?
– Da li smatrate kako je sasvim normalno biti sujetan u smislu: držati do sebe?
– Može li čovek da bude uspešan u bilo kojoj oblasti posla, pa i u intimnom životu, ako nije barem malo sujetan?
– Da li ste u zavođenju potencijalnog partnera/partnerke koristili male trikove, poput „igranja“ na njegovu/njenu sujetu?
– Da li je skromnost stvarno vrlina?
– Mislite li da je tačna narodna izreka: „Ko se hvali, sam se kvari?“
– A šta raditi ako Vas drugi hvale?
– Da li Vas zanima šta drugi ljudi misle ili govore o Vama?
– Da li biste, sasvim iskreno, mogli da kažete kako Vam ne imponuje pohvala od ljudi koje smatrate autoritetima?
– Da li ste se nekad, u školi, ili na poslu, namerno povlačili i bili „skrušeni“, kako biste izazvali interesovanje kolega ili pretpostavljenih?

Verovatno da su iskreni odgovori na više od pola postavljenih pitanja pozitivni, što nikako ne znači da smo ekstremno sujetni, sebični i egocentrični, već da se, kao ljudi, teško oslobađamo taštine, koja je uvek prisutna, ma koji njen pojavni oblik bio.
Sveti Oci govore kako je taština „mnogolika“.

Možemo biti sujetni i kad primamo pohvale, i kad ih odbijamo, kad smo dobro obučeni, „skockani“ i „namunjeni“, ali i kad „glumimo“ skromnost u izgledu. Posebno u crkvi nije retko videti ljude koji nose „prigodnu“ garderobu, ne bi li izgledali kao „otšelnici“ ili kaluđerice. Ne samo da, na taj način, neguju sliku o sebi za koju veruju kako je Bogu „prihvatljivija“, nego izazivaju i pretpostavljeno odobravanje okoline, koja mora da primeti njihovu „skromnost“.

Sujetni smo i kad demonstriramo znanje, inteligenciju i obrazovanje, ali i kad insistiramo na prostodušnosti, skrušenosti i ćutanju. Tako, „mudro“ ćutimo dok drugi govore, a u sebi mislimo: „Koje budalaštine? Kako ove ljude nije sramota da toliko lupetaju! Da im ja kažem, videli bi oni šta je pamet!“
Zapravo, „mnogolika“ taština podrazumeva da su sujetni i oni koji se guraju da budu u prvom redu, ali i oni koji se prosto takmiče ko će ostati poslednji od poslednjih, „glumeći“ smirenje.

Taštinu je lako prepoznati kod drugih, pa i podsmehnuti se taštim likovima u komediji. Problem je samo, što nas uočavanje tuđe taštine, ne podstiče na borbu sa sopstvenom strašću, već često predstavlja racionalizaciju za naše sujetne obrasce ponašanja i doživljavanja.
Uostalom, psihologija nas uči da postoji „zdrav“ i „normalan nivo“ narcizma, koji omogućava da preživimo, razvijemo odbrambene kapacitete i neophodno samopoštovanje.

„Patološki narcizam“, koji bi odgovarao sujeti, definisanoj kao bolest zavisnosti, često ima slične pojavne oblike kao i „normalan narcizam“, ali je kvalitativno različit, jer niti vodi boljoj samopercepciji, niti ostvarivanju bliskiijih i autentičnijih relacija sa drugima.
Sujeta, u smislu strasti, podrazumeva insistiranje da se očuva često lažna i „naduvana“ slika o sebi, što vodi u odsustvo iskrene bliskosti sa sobom, bližnjima, ali i samim Bogom.
Dugo je kod nas važila izreka: „Ko se hvali, sam se kvari!“ Fakat jeste da ona i dalje postoji, ali je, u savremenim okolnostima, kada treba biti asertivan i nametnuti se na poslu, kao i van njega, postala demode.

Skromne ljude smatraju čudacima, a uzajamno hvalisanje je osnovni komunikacioni obrazac. Još češće, komunikacija je sačinjena od naizmeničnog ili istovremenog samohvalisanja dve individue, koje niti slušaju jedna drugu, niti imaju potrebe da čuju bilo šta što bi im poremetilo stvorenu sliku o sebi.
Kako „narcis“ razgovara sa prijateljem? Prvo mu 2-3 sata priča o sebi, svojim iskustvima, doživljajima, problemima, a onda kaže: „Dosta sam ja pričao o sebi, hajde mi ti sad kaži nešto o meni!“
Zvuči kao vic, ali na žalost nije.

Ponekad se prosto pitate da li vas ljudi pitaju: „Kako si?“, da biste vi kratko odgovorili: „Dobro“, a oni dobili šlagvort da pričaju o sebi sledeća dva dana.
Probajte jednom da na pitanje: „Kako si?“, odgovorite sa: „Grozno!“- iznenadićete se koliki broj ljudi neće ni čuti, ni primetiti šta ste im odgovorili.
Sa sujetnim osobama, na ljubavnom planu, nema mnogo problema – i vi i ona volite istu osobu: nju samu!
Ipak je ova poslednja konstatacija, iako izrečena u ironičnom tonu, zapravo rezultat sujete autora ovog teksta i želje da se čitaoci u njoj prepoznaju, a posledično i zadive zapažanjem autora!

Dakle, kako reče Sveti Jovan Lestvičnik: „Sujeta je kao tronožac – kako god da obuzdate njegova dva kraka, jedan ipak viri napolje!“
Kao i kod ostalih strasti, shvaćenih kao bolesti zavisnosti, koje ograničavaju našu egzistencijalnu slobodu, rešenje nije u očajavanju ili pasivnoj konstataciji da i mi „bolujemo od sujete“.

Kao maksimalisti, Hrišćani priznaju samo „rovovsku borbu“ sa strastima i to ne zbog toga da bi postali „moralniji“, „socijalizovaniji“ i „kulturniji“, već radi ostvarivanja suštinske slobode, kao potencijala za bogolikost.
Borba sa sujetom podrazumeva da prestanemo da glumimo sebe, odnosno da proturamo idealizovanu sliku o sebi, već da se svesno, ponavljano i namerno podsećamo na to koliko je sva taština, sjaj i slava – prolazna i propadljiva. Nije ni čudo da se baš na hrišćanskom opelu čita: „Uistinu, sve je sujeta…“.
Ne zaboravite da je ono na šta đavo tipuje upravo sujeta, kao njegov „omiljeni greh“!

Dakle, umesto hvalisanja – zahvalnost, umesto lažne sigurnosti – blagodarenje Gospodu i za iskušenja koja nas čine jačim i zrelijim!
Piše: Aleksandra Janković