Komunikacija u virtualnom prostoru


Autor: Smiljana Cvetković

Savremena, takozvana “digitalna” kultura, donosi sa sobom neke značajne promene u različitim sferama života, ali čini se da najveće interesovanje pobuđuju promene vezane za način komunikacije. U javnosti se postavljaju razna pitanja; od toga koliko je “zdrava” komunikacija koja se ostvaruje na ovakav način, preko toga koliko je autentična, do toga koliko je, na kraju, bezbedno komunicirati ili se na kraju čak i sresti uživo sa osobom koju ste upoznali preko Interneta.

Komunikacija u virtualnom prostoru

Da bismo mogli da damo adekvatan odgovor na ova pitanja potrebno je da odgovorimo na jedno drugo, osnovnije; kakvi su odnosi koji se formiraju putem Interneta i da li postoje neke bitne razlike između odnosa uspostavljenih putem Internet komunikacije i komunikacije uživo?

Sve veći broj ljudi počinje da koristi kompjuter kao glavno sredstvo komunikacije, usled čega počinje da se razvija novi vid kulture koji se naziva digitalna kultura. Uopšteno, pod digitalnom kulturom, koja obuhvata virtualni, neteritorijalni prostor, podrazumeva se uticaj kompjutera, odnosno Interneta na savremeno društvo.

* Virtualni nasuprot stvarnim odnosima

Tehnološka komunikacija kojom se ostvaruje socijalne interakcija u virtualnom prostoru interneta svakako utiče na odnos osobe prema sopstvenom identitetu, kao i na odnos prema identitetu drugog sa kojim se ta komunikacija uspostavlja. Naime, možemo se zapitati, ko smo mi kada smo on-line? Određene karakteristike virtualog prostora, kao što su anonimnost koju omogućavaju nadimci (nicknames), ili odsustvo socio-kontekstuelnih signala tipičnih za komunikaciju “uživo”, stavljaju osobu u jednu sasvim novu situaciju u kojoj ona može, po sopstvenoj volji, da kreira potpuno nov lični identitet. Osećaj slobode dodatno upotpunjuje i činjenica da, iako postoje utvrđene norme koje bi trebalo da regulišu komunikaciju, njihovo nepoštovanje se uglavnom ne sankcioniše, pa tako nivo vođenja komunikacije zavisi od konkretnih aktera u konkretnoj situaciji. Nije redak slučaj da na nekim forumima vidimo kako se vređaju, ili se čak otvoreno preti fizičkom likvidacijom određenim osobama ili grupama. Važno je spomenuti da uvrede i pretnje nisu sastavni deo samo javnog internetskog prostora, već da ima i situacija u kojima one postaju i deo komunikacije između dve osobe, u takozvanim pričaonicama (chat rooms) ili na Facebook mreži. Ove komunikacione situacije koje se odvijaju u interakciji dve osobe su, poslednjih godina, postale posebno zanimljive i naučnicima i samim korisnicima Internet servisa. Naime, sve je veći broj onih koji komunikacijske mogućosti Interneta koriste u svrhu stvaranja intimnijih odnosa.

Neki naučnici tvrde da su korišćenju Interneta kao posrednika u stvaranju intimnijih odnosa sklonije društveno anksiozne osobe sa slabijom snagom ega. Drugi istraživači, sa druge strane, izveštavaju o sasvim suprotnim rezultatima; veći broj kontakata putem Interneta ostvaruju osobe koje su komunikativnije, i koje i u realnosti imaju razvijeniji socijalni život. Naravno, može se pretpostaviti da davanje odgovora na pitanje kakav “tip” osobe poseže za Internetom kao posrednikom u ostvarivanju socijalnog kontakta nije ni malo jednostavan. Da bismo odgovorili na ovo pitanje, trebalo bi da uzmemo u obzir različite faktore među kojima je najvažniji cilj koji neka osoba želi da ostvari putem ovakve komunikacije. Neki ljudi jednostavno imaju potrebu da razgovaraju sa većim brojem ljudi koje ne poznaju lično, bez ikakve želje da sa njima jednog dana stupe u kontakt ponovo (bilo uživo, bilo na Internetu). Drugi imaju želju da ostvare poznanstva, dok treći žele da ostvare dublji i intimniji kontakt ili čak pronađu “osobu svog života” na taj način. Dakle, kao što vidimo, motivi za korišćenje kompjutera kao medija za upoznavanje, odnosno stvaranje kontakta sa novim ljudima mogu biti različiti.

*******

Motivi za korišćenje kompjutera kao medija za upoznavanje, odnosno stvaranje kontakta sa novim ljudima mogu biti različiti. Jedan od motiva može biti želja da se upoznaju ljudi koji su izvan svakodnevnog životnog konteksta. Određen broj ljudi komunikaciju putem kompjutera, odnosno Interneta doživljava kao sredstvo za zabavu, odnosno kao sredstvo za “beg od dosade”. Nekada je ljudima potrebno da svoje trenutne probleme podele sa nekim ko nije iz njihovog socijalnog okruženja.

*******

* Radoznalost

Jedan od motiva može biti želja da se upoznaju ljudi koji su izvan svakodnevnog životnog konteksta. Savremeni ritam života ne ostavlja mnogo vremena za upoznavanje različitih, novih ljudi. Osobe koje svakodnevno upoznajemo uglavnom pripadaju ranije formiranom socijalnom miljeu; poslovnom kontekstu, odnosno krugu ljudi sa kojima radimo, ili ranije formiranom krugu prijatelja. Stoga, nije ništa neobično da ljudi imaju potrebu da razbiju monotoniju svakodnevnice tako što će upoznati nekog ko je drugačiji od onoga sa čim se svakodnevno sreću.

Radoznalost je jedan od najvećih pokretača, naročito kod mlađih ljudi. Za razliku od uobičajenog okruženja u kome se kreću, na Internetu je moguće upoznati ljude koji su bitno drugačiji, pa stoga i zanimljivi. Ovi ljudi mogu biti različiti po stavovima, vrednostima, interesovanjima ili kulturi kojoj pripadaju, što je samo po sebi dovoljno da budemo zaintrigirani da saznamo nešto novo.

* Priča radi priče

Određen broj ljudi komunikaciju putem kompjutera, odnosno Interneta doživljava kao sredstvo za zabavu, odnosno kao sredstvo za “beg od dosade”. Motiv ovih ljudi bi mogao da se nazove “komunikacijom radi komunikacije” jer ovakvi korisnici zapravo nemaju potrebu za ostvarivanjem bilo kakvih intimnijih prijateljskih ili ljubavnih veza. Rezultati nekih istraživanja sprovedenih u Evropi pokazuju da komunikacija ove vrste može da bude čak i efikasan način za redukovanje stresa u kriznim situacijama. Nekada je ljudima potrebno da svoje trenutne probleme podele sa nekim ko nije iz njihovog socijalnog okruženja. Na taj način, obzirom na to da su anonimni, mnogo lakše se otvaraju u izražavanju svojih stavova i emocija vezanih za konkretan problem, a sa druge strane, to im omogućava da steknu uvid sa strane, i da objektivnije sagledaju situaciju u kojoj se nalaze kao i njene moguće posledice. Neki autori čak izveštavaju o indikatorima poboljšanja opšteg kvaliteta života korišćenjem komunikacijskih aspekata Interneta. Naravno, ovi podaci odnose se isključivo na umereno upražnjavanje ovakve vrste komunikacije kao dopune svakodnevnim, realnim životnim situacijama. Onda kada postoji zanemarivanje realnih socijalnih kontakata i kada osoba svoju realnost podredi virualnom svetu govorimo o zavisnosti od Interneta, a tada postoji potpuno suprotan efekat koji se manifestuje kroz slabljenje kvaliteta života.

******

Neki autori čak izveštavaju o indikatorima poboljšanja opšteg kvaliteta života korišćenjem komunikacijskih aspekata Interneta. Naravno, ovi podaci odnose se isključivo na umereno upražnjavanje ovakve vrste komunikacije kao dopune svakodnevnim, realnim životnim situacijama.

*******

* Intimna komunikacija

Sa stanovišta istraživača, najveću pažnju ptivlači jedan motiv koji bismo mogli da imenujemo kao motiv za uspostavljanjem intimne komunikacije. Pojam “intimnih odnosa” nije lako definisati, ali mogli bismo da se pozovemo na definiciju koju daju Silars i Skot, u kojoj se kaže: intimni odnosi su odnosi u kojima postoji stalna interakcija, duboko otkrivanje sebe, izrazita međusobna zavisnost (jak međusobni uticaj), i jaka osećajnost. Kao što je već rečeno, intimna komunikacija bi predstavljala sredstvo za uspostavljanje interakcije u kojoj očekujemo uspostavljenje dubljeg, intimnijeg odnosa sa nekom osobom. Postoje čak i specijalizovani sajtovi koji imaju takvu namenu. Nekada je u novinama postojala mogućnot davanja ličnih oglasa, a danas su mogućnosti za posredno uspostavljanje ličnih odnosa proširene, pa tako postoji čitav niz portala na kojima se korisnicima omogućava da ostave svoje lične podatke kao i podatke o karakteristikama osobe sa kakvom bi želeli da uspostave kontakt. Najpoznatija društvena mreža na svetu, Facebook, takođe ima čitav set aplikacija koje omogućavaju komunikaciju, odnosno upoznavanje drugih korisnika u svrhu uspostavljanja intimnije komunikacije.

Vrlo često se postavlja pitanje zašto ljudi imaju potrebu da uspostave intimnu komunikaciju u virtualnom prostoru, zašto jednostavno ne traže partnera u nekom klubu, kafiću, ili na nekom trećem mestu? Kao jedan od najčešćih razloga navodi se redukovanje početne anksioznosti pri upoznavanju. Mnogi ljudi iz različitih razloga nemaju kapacitet da na adekvatan način uspostave prvi kontakt, a upravo računar kao posrednik im omogućava da to ostvare. Osim toga, u komunikaciji koja je psredovana Internetom postoji mogućnost kontrole trajnosti i učestalosti kontakta. Pri uspostavljanju novih interpersonalnih kontakata “licem u lice”, koji potencijalno mogu da imaju kao posledicu stvaranje intimnijeg odnosa, deluju uspostavljene konvencije društvenog ponašanja koje kod nekih osoba izazivaju nelagodnost. Iz tog razloga, Internet deluje kao pogodno sredstvo za upoznavanje jer ne uključuje brojne faktore koji inicijalnu situaciju upoznavanja uživo, po mišljenju tih osoba, mogu da učine složenom.

Neki korisnici navode još jedan razlog; naime, ističu da je prednost ovakve vrste komunikacije to što omogućava višesatni razgovor sa drugom osobom pre nego što odluče da li će se susresti sa njom. Na taj način, virtualna komunikacija postaje neka vrsta testa selekcije u traženju osobe sa kojom se želi intimniji odnos, jer omogućava da ako im se neko ne dopadne vrlo lako mogu da nestanu bez osećaja krivice i potrebe da bilo šta obrazlažu, što u realnoj životnoj situaciji svakako ne bi bio slučaj.

******

Zašto ljudi imaju potrebu da uspostave intimnu komunikaciju u virtualnom prostoru? Kao jedan od najčešćih razloga navodi se redukovanje početne anksioznosti pri upoznavanju. Drugo, u komunikaciji koja je psredovana Internetom postoji mogućnost kontrole trajnosti i učestalosti kontakta. Virtualna komunikacija postaje neka vrsta testa selekcije u traženju osobe sa kojom se želi intimniji odnos, jer omogućava da ako im se neko ne dopadne vrlo lako mogu da nestanu bez osećaja krivice i potrebe da bilo šta obrazlažu

******

* Sloboda kroz anonimnost

Početna anonimnost omogućava prikazivanje sebe u svetlu u kojem osoba želi da bude viđena pa, na taj način, stiče osećaj veće sigurnosti. Ovde je bitno naglasiti da se najčešče radi samo o sticanju osećaja da se ima sigurnost, ali ne i o sticanju sigurnosti u pravom smislu te reči jer, ako dođe do kontakta uživo, slika koja je građena na lažnom predstavljanju biva brzo srušena, što je svakako jasno i osobi koja je gradi. Naravno, postoje i osobe koje u potpunosti prikrivaju svoj identitet, što opet može biti posledica različitih vrsta motiva. Nekada ta motivacija izvire iz osećaja anksioznosti, a nekada ima uzrok u zabavi i želji za preispitivanjem motivacije i reakcije sagovornika.

Takođe, neke osobe imaju želju za ispunjenjem fantazija kroz interaktivnu maštu sa drugim. Ove fantazije su uglavnom seksualne prirode, i najčešće se doživljavaju kao društveno neprihvatljive (bez obzira da li one to realno jesu ili ne), pa je stoga i za osobu potpuno neprihvatljivo da izloži stvarne podatke o sebi.

* On-line seksualne aktivnosti

Seksualno izražavanje postaje sve prisutniji fenomen na Internetu poslednjih godina, naročito među mlađim generacijama. Autori koji su se bavili ovim problemom slažu se u tome da ovaj fenomen nosi čitav niz implikacija vezan za budućnost ljudske seksualnosti. Međutim, ipak ne postoji slaganje u predviđanju ishoda do koga ova pojava može da dovede. Dok jedni smatraju da je to jedan od načina za oslobađanje seksualnosti, drugi imaju stav da će takvo ponašanje u okviru virtualnog prostora dovesti do povećanja broja osoba koje ispoljavaju problematično promiskuitetno ponašanje. Na žalost, obzirom da je ovo prilično nov fenomen, ne postoji veliki broj istraživanja koji se njime bavio, pa smo stoga prinuđeni da se u razmatranju više vodimo pretpostavkama, a manje empirijskim podacima.

Istraživanja ovog tipa su do sada uglavnom rađena u Americi i Švedskoj i, u globalu, pokazuju da je većina osoba uključenih u on-line seksualne aktivnosti natprosečnog obrazovanja, sa prosekom godina oko trideset. U većini slučajeva, to su osobe koje su permisivnije i seksualno aktivnije. Zanimljivo, dobijeno je da se žene i muškarci razlikuju u motivaciji za on-line seksualnu komunikaciju; žene su uglavnom zainteresovane za flert i nastoje da održe kontakt sa fizički odsutnim partnerom,dok su muškarci u većini slučajeva primarno motivisani traženjem partnera, sa kojim žele da ostvare fizički kontakt.

A šta se dešava sa otkrivanjem stvarnog identiteta u seksualnoj on-line interakciji? Anonimne ankete pokazuju da se približno nešto više od polovine ispitanika, oba pola, bar u jednoj prilici lažno predstavilo. Najveći broj, oko jedne trećine ispitanih, daje lažne informacije o bračnom statusu ili vezi, oko jedne petine anketiranih sebe predstavlja mlađim, odnosno mlađom, dok oko 16% ispitanika sebe predstavlja starijim. Ispostavilo se da se žene i muškarci razlikuju u predstavljanju ličnog izgleda, i to tako što žene u većoj meri daju lažne informacije o svojoj spoljašnjosti.

* Motivi za on-line komunikaciju

>>> Znatiželja; potreba da se upoznaju ljudi koji su drugačiji od onih koje srećemo u svakodnevnom okruženju.

>>> Komunikacija koja je sama sebi svrha; beg od dosade ili opuštanje.

>>> Intimna komunikacija i želja za uspostavljanjem bliskog odnosa.

>>> Ostvarenje seksualnih fantazija kroz interakciju sa drugom osobom.

>>> Traženje seksualnog partnera.

* Iz virtualnog u stvarni svet

Jedno od ključnih pitanja, koje se sve češće postavlja i u sredstvima javnog informisanja, odnosi se na susrete sa osobama koje smo upoznali putem Interneta. Vode se rasprave o tome da li je uopšte poželjno nalaziti se sa onima sa kojima smo stupili u kontakt na ovaj način, koliko ima smisla, koliko je bezbedno; daju se saveti o tome kako treba da organizujemo taj susret “licem-u lice”.

Naime, jako je važno da razumemo da komunikacija u virtualnom prostoru Interneta predstavlja samo jedan od načina komunikacije. Virtualna komunikacija posredstvom računara u sklopu digitalne kulture predstavlja proširenje dotadašnjih načina komunikacije, alternativu, a ne zamenu za već postojeće forme komuniciranja. Kao što u realnom socijalnom okruženju razgovaramo i sa poznatim i nepoznatim ljudima, tako i kompjuter možemo da koristimo za komunikaciju i sa jednima i sa drugima. Isti ti ljudi koje srećemo na Internetu nalaze se oko nas, u sredini u kojoj se svakodnevno krećemo.

Nema potrebe da stalno sumnjamo u namere drugih i da verujemo da imaju cilj da nas povrede na bilo koji način ali, istovremeno, treba da odbacimo i zabludu da nekoga “dobro poznajemo” (pa stoga imamo i poverenje) samo zato što smo u stalnom virtualnom kontaktu.

Stoga je jasno da, u situacijama u kojiima ostvarujemo inicijalni realni kontakt sa osobama sa kojima smo do tada imali virtualni, treba da se vodimo istim principima ponašanja kojima se vodimo kada stupamo u kontakt sa nepoznatom osobom u realnoj socijalnoj sredini.

Advertisements

Šta smo, a šta bismo voleli da jesmo


http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/t6947-sujeta
J. Jovanović

Da li je sujeta svojstvena svima, da li se sa njom rađamo ili je stičemo i može li se kontrolisati? Iza prevelike sujete obično se krije izuzetna nesigurnost, manjak samopoštovanja i kompleks niže vrednosti.

Po definciji sujeta je potreba za dokazivanjem sopstvene vrednosti, da istaknemo svoju ličnost, želja za slavom, počastima, taština, slavoljublje, razlika između onoga što jesmo i onoga što bismo voleli da budemo. I, kako psiholozi tvrde, svi smo mi manje-više sujetni, ali najvažniji je način na koji tu osobinu ispoljavamo.
Oni koji uspevaju da svoju sujetu drže pod kontrolom karakterišu se kao realni, stabilni, pouzdani ljudi širokih shvatanja. Takve ličnosti “normalno” se razvijaju i funkcionišu u skladu sa prihvatljivim društvenim normama i žive ispunjenim životom. Sa druge strane, oni koji nisu u stanju da obuzdaju sujetu najčešće su egocentrici, uplašeni sopstvenom nemoći i osećajem niže vednosti. Besomučno dokazivanje je ono čemu teže i u čemu ih ništa ne može zaustaviti.
Sujeta se ispoljava na mnogo načina koji su vrlo često društveno prihvatljivi, čak i poželjni! Tako, ambiciozni, vredni ljudi, predani svom poslu, tvrde stručnjaci, često poseduju veću količinu sujete od “preporučene”. Od društveno prihvatljivih načina ispoljavanja sujete tu je i želja da se bude slavan, odnosno medijski eksponiran i uspešan u poslu koji podrazumeva pojavljivanje u javnosti. Takođe, naglašena sujeta se može iskazivati i kroz humanost i pomaganje drugima, tvrde psiholozi. Na taj način mnogi ljudi stvaraju bolju sliku o sebi kroz angažovanje u pomaganju drugima. Međutim, negativni načini ispoljavanja sujete mnogo su češći, a najgori su, tvrde stručnjaci, oni kada sujeta u našoj glavi iskreira iluzije tako daleke od realnosti. Jedino što želimo je da dokažemo da vredimo. I sebi i drugima. Po svaku cenu.
Sujetne ljude najlakše ćete prepoznati po tome što su isključivi, insistiraju da su uvek u pravu i ne dozvoljavaju drugačija mišljenja. Iza prevelike sujete obično se krije izuzetna nesigurnost, manjak samopoštovanja i kompleks niže vrednosti. Sujeta se ispoljava i kao potreba da se u drugima vidi samo loše, a ignoriše ono što je dobro.
Tako, preterano sujetne osobe delovaće vam kao ogorčeni, razočarani ljudi, koji nisu sposobni da pronađu životnu radost. Oni umanjivanjem vrednosti svega oko sebe pokušavaju da podignu sopstvenu, ali su ti pokušaji neuspešni i manifestuju se kao hronično nezadovoljstvo. Takve osobe često su nezadovoljne sobom zato što sebi postavljaju previsoke ciljeve, smatrajući se vrednijim nego što jesu. Nadmenost, superiornost, gordost, verni su pratioci sujetnog čoveka, pokušaj da drugi uvek budu gori od njega, da zauzme barem stepenicu viši položaj u odnosu na konkurente.
Takođe, stručnjaci tvrde da je sujeta i u korenu sado-mazohizma. Izražava se kroz preteranu želju da nekome budemo važni, da ga kontrolišemo, okupiramo njegove misli i život, čime potvrđujemo sopstvenu “dobrotu”.
Sujetni ljudi očajnički žele ljubav drugih i njihovu pažnju i divljenje. Oni su, u suštini, veoma nezreli, nisu emocionalno stabilni i nisu dobijali dovoljno ljubavi u nekoj fazi svog razvoja. Takvu potrebu nadokađuju davanjem preterane važnosti nekom aspektu svoje ličnosti, svog života ili nekoj “značajnoj“ osobi. Emocionalno nezrela osoba ne može da podnese da je nevoljena i takvu frustraciju kompenzuje pretvaranjem da je moćna, prepametna, najbolja…
Osoba opterećenja sujetom često se duri, ne podnosi odbacivanje i kritiku. Može se prikazivati i kao “žrtva”, odnosno pokušavati da samosažaljenjem i patetikom obezbedi pažnju. Sujetni ljudi često su elitisti, perfekcionisti, preterano ležerni, tašti, ponekad servilni i dekoncentrisani, emocionalno neispunjeni, insistiraju na bontonu, manirima, “finoći”….
Sa druge strane, emocionalno zrela osoba, oslobođena sujete, svoj život doživljava ozbiljno, odnosno ume da pronađe balans između želja i očekivanja, sposobnosti i mogućnosti. Sebi dozvoljava nesavršenosti, preuzima kontrolu nad svojim životom, ne krivi druge za neuspehe, rešava probleme, zna ko je, ostvarena je u ljubavi, kreativna, slobodnog duha.
Sujetna osoba veoma je osetljiva i reaguje mržnjom ili agresijom kada su njene vrednosti dovedene u
pitanje. Ukoliko sujetnoj osobi pokušate da skrenete pažnju na ponašanje dobronamernom kritikom, ona će vas proglasiti neprijateljem. Jer, čim su njene vrednosti dovedene u pitanje, ona gubi samopoštovanje i nije sposobna sebe da voli. Tada zaključuje da je ni vi ne volite i želi da vas povredi. Sujetne osobe sklone su da same sebe lažu, ubeđene su da poseduju izuzetne kvalitete, ali su često samo egomanijaci opsednuti sobom. Ne poseduju emotivnu inteligenciju niti su socijalno integrisane. I u zrelom dobu žive ograničen život u uskom krugu ljudi koji ih poštuju. Njihove potrebe uvek imaju prioritet i važnije su od svega. Sujetne osobe žele da dominiraju u društvu, nemaju dobre međuljudske odnose, konfliktne su i žele da vladaju drugima. Često nekim oblikom tiranije hrane svoj ego, pa ih najbliži često smatraju ljudima “teškog i nezgodnog” karaktera.
Sujetni ljudi imaju potrebu da se dokazuju, između ostalog, i dobrim imovinskim stanjem, velikom kućom, skupim automobilima, nakitom, brendiranom garderobom… Ponekad na prvi pogled deluju kao hedonisti, međutim, preteranim trošenjem oni samo stvaraju iluzije o tome da su vredni, važni, cenjeni… Najčešće su veliki hvalisavci i uglavnom govore o sebi i svojim dostignućima, retko se interesujući za ono što se događa ljudima oko njih.
Preterana sujeta može da se manifestuje i pripadnošću određenoj grupi, gde su pojedinci cenjeni, zatvoreni i “svoji na svome”. Šovinizam je ekstreman oblik sujete, trvde naučnici, jer su to ljudi puni predrasuda, stereotipa, potrebe da druge omalovažavaju. Ekstremna borba protiv autoriteta i pravila takođe je oblik sujete.
Ali, da li je sujeta nešto što dobijamo rođenjem, genima, ili se stiče u zavisnosti od vaspitanja, porodice, sredine u kojoj živimo? Može li se kontrolisati i da li smo dovoljno samosvesni da umemo da je prepoznamo? Zbog čega nam je toliko značajno da nas drugi uvažavaju, vole i dive nam se?
Da li je to vid mržnje koju osećamo kada neko pokuša da uzdrma naše lične postuplate i ubeđenja ili kada shvatimo da je neko u nečemu bolji od nas?
Psiholozi tvrde da stepen sujete zavisi od toga kako se naša ličnost formira u najranijem detinjstvu. Deca koja su dobijala dovoljno ljubavi i pažnje nemaju potrebu da to kasnije traže od svih ostalih. Količina pažnje, divljenje i ljubav čitavog našeg sveta – naših roditelja – određuje hoćemo li kao odrasle ličnosti te stvari tražiti van kruga najbližih. Dakle, ljubite, grlite, podstičite svoju decu jer ljudi nisu strogo određeni da budu sujetni i potpuno je prirodno da ponekad uživamo u pažnji koju nam drugi poklanjaju. Sujeta se ispoljava kroz obrasce ponašanja koji se nasleđuju, odnosno uče od roditelja i okoline i stiču izborima koje pravio tokom života. U sredinama u kojima su deca učena da uvažavaju druge, njihove želje i ličnosti, sujeta se ispoljava samo kao “najnormalnija” ljudska karakteristika, tvrde stručnjaci.
Hoće li nas zvati sujetnima, ili ne, zavisi isključivo od toga koliko smo sposobni sebi da priznamo da smo sujetni. Oni koji to znaju “najzdravije” su ličnosti, jer znaju gde je granica, umeju da se kontolišu i ne zovu sujetu drugim imenom. Stručnjaci tvrde da je sujeta u “normalnim količinama” čak i poželjna osobina. Ona je filter kojim se oslobađamo napetosti, sposobnost da ponekad “izvrnemo” stvarnost i na trenutak uživamo u iluzijama.

ENGLEZI I LEKARI NAJSUJETNIJI
Anketa sprovedena na jednom internet-portalu postavila je posetiocima pitanje ko su najsujetniji ljudi? Odgovori su veoma zanimljivi, budući da su sajt posetili korisnici iz gotovo svih zemalja sveta. Čak 94 odsto ispitanih ljudi izjasnilo se da su lekari najsujetnija profesija na svetu, dok ih u stopu prate univerzitetski profesori. Ispitanici tvrde da su žene sujetnije, a što se nacija tiče, Englezi su najnepopularniji. Čak 54 odsto ispitanika tvrdi da su oni najsujetnija nacija na svetu, da stalno misle da su bolji od drugih i da vape za divljenjem.
Ipak, stručnjaci se ne slažu sa ovim tumačenjima i tvrde da se “titula” najsujetnijeg čoveka može dodeliti svakom pojedincu koji ni pod kojim uslovima neće da prizna da je sujetan. Negiranje da je sujeta naša slabost, kažu naučnici, siguran je dokaz da je posedujemo.

PUTOVANJA – LEK ZA SUJETU
Ima li leka za preterano sujetne ljude? Ima, tvrde stručnjaci. To su putovanja! Naime, sve ono što putujući saznajemo o ljudima, mestima, zemljama, sve ono što čula upijaju – monumentalne građevine, lica, prirodu, avanture, uspomene… sve to se stapa u iskustvo koje nam pomaže da težimo slobodi duha, otvorenosti, realnosti, samoostvarenju. Stalna promena omogućava nam da bolje sagledamo nesavršenosti sveta i ljudi kao najnormalniju pojavu na svetu, kao i lepotu drugačijeg i novog. Putovanje je prototip promena koje razvijaju individualizam, samopoštovanje, kosmopolitski duh i širu perspektivu iz koje posmatramo svet.
Takođe, postoje i neke druge tehnike za savladavanje sujete, tvrdi profesor Berk. To je prvenstveno “vežbanje” ljubavi prema sebi. Tolerancija, neugrožavanje tuđeg integriteta, socijalna interakcija koja se bazira na uvažavanju drugih, kao i sposobnost da istrpimo tuđu sujetu, znak su da uspešno odolevamo. Kultura komuniciranja, sposobnost da druge saslušamo, nenametanje sopstvenih stavova, emocionalna inteligencija i sposobnost da preuzmemo odgovornost za svoje postupke, sve su to, po Berku, odlike ljudi koji nisu sujetni, odnosno onih koji sujetu uspešno kontrolišu. Oni su sposobni da druge prihvate onakvima kakvi jesu i imaju svest da život treba živeti, a ne večno se boriti protiv vetrenjača.

Sujeta


http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/t6947-sujeta
Raspad vrednosnog sistema, kao posledica „emancipacije“ čoveka, koji je, umesto Boga, sebe stavio u centar sveta, doveo je do društvene glorifikacije slave, sujete i taštine.
Na pitanje: „Šta biste želeli da ostvarite u životu?“, ne retko se pojavljuje odgovor: „Slavu i moć“.

Ako je novac jedan od idola današnjice, onda je slava – „superidol“ i to ne samo savremenog, već i čoveka davnih vremena.
Hajde da napravimo jedan mentalni eksperiment, tako što ćemo, sami za sebe, ali sasvim iskreno odgovoriti na sledeća pitanja:

– Da li Vam se dogodilo da neko ili nešto povredi Vašu sujetu?
– Da li smatrate kako je sasvim normalno biti sujetan u smislu: držati do sebe?
– Može li čovek da bude uspešan u bilo kojoj oblasti posla, pa i u intimnom životu, ako nije barem malo sujetan?
– Da li ste u zavođenju potencijalnog partnera/partnerke koristili male trikove, poput „igranja“ na njegovu/njenu sujetu?
– Da li je skromnost stvarno vrlina?
– Mislite li da je tačna narodna izreka: „Ko se hvali, sam se kvari?“
– A šta raditi ako Vas drugi hvale?
– Da li Vas zanima šta drugi ljudi misle ili govore o Vama?
– Da li biste, sasvim iskreno, mogli da kažete kako Vam ne imponuje pohvala od ljudi koje smatrate autoritetima?
– Da li ste se nekad, u školi, ili na poslu, namerno povlačili i bili „skrušeni“, kako biste izazvali interesovanje kolega ili pretpostavljenih?

Verovatno da su iskreni odgovori na više od pola postavljenih pitanja pozitivni, što nikako ne znači da smo ekstremno sujetni, sebični i egocentrični, već da se, kao ljudi, teško oslobađamo taštine, koja je uvek prisutna, ma koji njen pojavni oblik bio.
Sveti Oci govore kako je taština „mnogolika“.

Možemo biti sujetni i kad primamo pohvale, i kad ih odbijamo, kad smo dobro obučeni, „skockani“ i „namunjeni“, ali i kad „glumimo“ skromnost u izgledu. Posebno u crkvi nije retko videti ljude koji nose „prigodnu“ garderobu, ne bi li izgledali kao „otšelnici“ ili kaluđerice. Ne samo da, na taj način, neguju sliku o sebi za koju veruju kako je Bogu „prihvatljivija“, nego izazivaju i pretpostavljeno odobravanje okoline, koja mora da primeti njihovu „skromnost“.

Sujetni smo i kad demonstriramo znanje, inteligenciju i obrazovanje, ali i kad insistiramo na prostodušnosti, skrušenosti i ćutanju. Tako, „mudro“ ćutimo dok drugi govore, a u sebi mislimo: „Koje budalaštine? Kako ove ljude nije sramota da toliko lupetaju! Da im ja kažem, videli bi oni šta je pamet!“
Zapravo, „mnogolika“ taština podrazumeva da su sujetni i oni koji se guraju da budu u prvom redu, ali i oni koji se prosto takmiče ko će ostati poslednji od poslednjih, „glumeći“ smirenje.

Taštinu je lako prepoznati kod drugih, pa i podsmehnuti se taštim likovima u komediji. Problem je samo, što nas uočavanje tuđe taštine, ne podstiče na borbu sa sopstvenom strašću, već često predstavlja racionalizaciju za naše sujetne obrasce ponašanja i doživljavanja.
Uostalom, psihologija nas uči da postoji „zdrav“ i „normalan nivo“ narcizma, koji omogućava da preživimo, razvijemo odbrambene kapacitete i neophodno samopoštovanje.

„Patološki narcizam“, koji bi odgovarao sujeti, definisanoj kao bolest zavisnosti, često ima slične pojavne oblike kao i „normalan narcizam“, ali je kvalitativno različit, jer niti vodi boljoj samopercepciji, niti ostvarivanju bliskiijih i autentičnijih relacija sa drugima.
Sujeta, u smislu strasti, podrazumeva insistiranje da se očuva često lažna i „naduvana“ slika o sebi, što vodi u odsustvo iskrene bliskosti sa sobom, bližnjima, ali i samim Bogom.
Dugo je kod nas važila izreka: „Ko se hvali, sam se kvari!“ Fakat jeste da ona i dalje postoji, ali je, u savremenim okolnostima, kada treba biti asertivan i nametnuti se na poslu, kao i van njega, postala demode.

Skromne ljude smatraju čudacima, a uzajamno hvalisanje je osnovni komunikacioni obrazac. Još češće, komunikacija je sačinjena od naizmeničnog ili istovremenog samohvalisanja dve individue, koje niti slušaju jedna drugu, niti imaju potrebe da čuju bilo šta što bi im poremetilo stvorenu sliku o sebi.
Kako „narcis“ razgovara sa prijateljem? Prvo mu 2-3 sata priča o sebi, svojim iskustvima, doživljajima, problemima, a onda kaže: „Dosta sam ja pričao o sebi, hajde mi ti sad kaži nešto o meni!“
Zvuči kao vic, ali na žalost nije.

Ponekad se prosto pitate da li vas ljudi pitaju: „Kako si?“, da biste vi kratko odgovorili: „Dobro“, a oni dobili šlagvort da pričaju o sebi sledeća dva dana.
Probajte jednom da na pitanje: „Kako si?“, odgovorite sa: „Grozno!“- iznenadićete se koliki broj ljudi neće ni čuti, ni primetiti šta ste im odgovorili.
Sa sujetnim osobama, na ljubavnom planu, nema mnogo problema – i vi i ona volite istu osobu: nju samu!
Ipak je ova poslednja konstatacija, iako izrečena u ironičnom tonu, zapravo rezultat sujete autora ovog teksta i želje da se čitaoci u njoj prepoznaju, a posledično i zadive zapažanjem autora!

Dakle, kako reče Sveti Jovan Lestvičnik: „Sujeta je kao tronožac – kako god da obuzdate njegova dva kraka, jedan ipak viri napolje!“
Kao i kod ostalih strasti, shvaćenih kao bolesti zavisnosti, koje ograničavaju našu egzistencijalnu slobodu, rešenje nije u očajavanju ili pasivnoj konstataciji da i mi „bolujemo od sujete“.

Kao maksimalisti, Hrišćani priznaju samo „rovovsku borbu“ sa strastima i to ne zbog toga da bi postali „moralniji“, „socijalizovaniji“ i „kulturniji“, već radi ostvarivanja suštinske slobode, kao potencijala za bogolikost.
Borba sa sujetom podrazumeva da prestanemo da glumimo sebe, odnosno da proturamo idealizovanu sliku o sebi, već da se svesno, ponavljano i namerno podsećamo na to koliko je sva taština, sjaj i slava – prolazna i propadljiva. Nije ni čudo da se baš na hrišćanskom opelu čita: „Uistinu, sve je sujeta…“.
Ne zaboravite da je ono na šta đavo tipuje upravo sujeta, kao njegov „omiljeni greh“!

Dakle, umesto hvalisanja – zahvalnost, umesto lažne sigurnosti – blagodarenje Gospodu i za iskušenja koja nas čine jačim i zrelijim!
Piše: Aleksandra Janković

Sujeta i kompleks više vrednosti


http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/t6947-sujeta

Jako popularan kompleks u danasnje vreme, sto je najgore, ta moda je pocela da se siri i ovde. Osoba koja pati od kompleksa ili osecaja vise vrednosti ima konstantnu potrebu da drugima dokazuje svoju nadmoc, da namece svoje misljenje iako zna da nije u pravu, omalovazava druge itd. Obicno su to ljudi koji u stvari pate od kompleksa nize vrednosti ali da bi dokazali da to kod njih nije slucaj, tretiraju druge kao niza bica. Isticu da su najpametnij, najlepsi, najbogatiji, naj, naj, naj… Necete naici na obrazovane, uspesne, bogate ili bilo koje druge ljude koji su svesni svojih kvaliteta i zadovoljni time sto jesu da se hvale i da konstantno dokazuju to. Sa druge strane obicno onima koji pate od ovog kompleksa su uzor upravo ljudi koje sam gore naveo. Ljudi sa kompleksom koji ne uspeju da dostignu svoje uzore ponasaju se kao da su ravni njima ali im je ipak sujeta slaba tacka. Ponizavanje, diskriminacija, pogled sa visine je nacin da nahrane svoju sujetu. Ko se usudi da im predoci pravu sliku, bice istog trenutka prozvan, vredjan, pa cak i napadnut fizicki… Sve u svemu, obicni snobovi koji umisljaju i prave se da su nesto jer znaju da su niko i nista.
Mnogo je lepsi zivot kad se covek ne opterecuje time sta ce drugi misliti o njemu i da li ce uopste misliti o njemu.

Sujeta je potreba za dokazivanjem sopstvene vise vrednosti.
Svi su ljudi manje-vise sujetni. Bitan je nacin na koji su sujetni.
Kad covek moze da zadovolji sujetu na vreme i na realan nacin, moze da se razvija normalno.
Kada ne moze, kada ga neka situacija ili steceni ili nauceni obrazci ponasanja guraju u osecaj nize vrednosti, onda mora da se dokazuje.

Sujeta se ispoljava na milion nacina – neki su drustveno pozitivni i pozeljni, neki uglavnom nisu.
Najgori nacini su oni gde sujeta zahteva kreiranje iluzija jako udaljenih od realnosti da bi se prikrio jaz izmedju stvarnosti gde se zbog necega oseca niza vrednost, i potrebe da se oseca visa vrednost po svaku cenu.

Paranoja je postizanje sopstvene važnosti kroz iluziju o postojanju zavere uperene protiv te osobe. Klinički paranoicna osoba je opasna po okolinu jer može da umisli da je napadnuta i da uzvrati prekomernom silom.
Paranoičan način mišljenja je i potreba da se uvek bude u pravu.

Sujeta se ispoljava i kao potreba da se u drugima vidi samo loše, a ignoriše ono što je dobro. Sujeta je i ogorčenje i razočaranost u ljude – tako se gradi svoja viša vrednost u odnosu na druge time što se njihova vrednost spušta.

Hronično nezadovoljstvo je sujeta. Takva osoba može biti nezadovoljna i razočarana ljudima oko sebe ( nisu vredni te osobe… ) ili može biti nezadovoljna sobom jer zadaje sebi previsoke ciljeve smatrajuće sebe vrednijom nego što jeste.

Nadmenost, superiornost i gordost ( narcizam ) su očigledno sujeta- veštačko zauzimanje višeg položaja u odnosu na druge.

Sado-mazohizam je sujeta jer putem sadizma i mazohizma mi tražimo pažnju drugih, njihovu ljubav, želimo da im budemo važni, da ih kontrolišemo okupirajući njihove misli nama… Preterana briga za nekoga je sadizam, a ima za cilj kontrolu te osobe i potvrđivanje svoje dobrote ( „stalno brinem o nekome“)

Sujeta je potreba da se čovek dokazuje – prevelikom kućom, skupim kolima, markiranim odelima, skupljim nakitom nego što moze da priušti, čašćavanjem u kafani kad nema leba da jede…. to je potreba da se stvori iluzija o sopstvenoj većoj vrednosti kroz materijalno posedovanje.

Sujeta je potreba da se viša vrednost postigne tako što će neko biti član odredjenih grupa kojima se realno ili ne dodeljuje viša vrednost – npr. nacionalizam je oblik sujete, predrasude i stereotipi takodje – na primer omalovažavanje ljudi iz drugih grupa to jest nečlanova (druga rasa, narodnost, vrsta muzike, nivo obrazovanja, stil oblačenja, mesto porekla…) Takođe, ove nacional-šovinističke osobe su veoma podložne laskanju ( izabrani narod, pravedan narod, najpametniji, najlepši… ), a što je dokaz njihove sujete.

Tračaranje je sujeta.

Mitomanija je sujeta.

Borba protiv autoriteta i pravila je takođe sujeta, jer “za mene ne važi ono što važi za druge, ja sam iznad pravila.”

Bes ili gnev bez da je neko fizicki napadnut je sujetna reakcija na to kad nam neka osoba ili situacija ugrozava osecanje vise vrednosti.

Samosazaljenje je prebacivanje odgovornosti za sopstvene neuspehe na okolnosti, cime se fiktivno zadrzava visa vrednost.

Hvalisavci su ocigledno sujetni ljudi koji zele da stvore iluziju o sopstvenoj visoj vrednosti.

Od drustveno prihvatljivih nacina ispoljavanja sujete – sujeta je i cest motiv za postizanje slave – na primer kroz potrebu da se bude poznati naucnik, muzicar, knjizevnik, sportista, politicar, filmska zvezda, slavljeni heroj.
Sujeta je i kad je neko dobrica – kad je „dobar“ prema nekom jer tako postize bolju sliku o sebi, a ne zato sto mu je stalo do tog nekog.

Sujeta je generalno filter koji izvrce stvarnost i stvara iluzije koje coveku pomazu da ocuva osecanje vise vrednosti. To je usko povezano sa narcizmom (ja sam lepši, pametniji od drugih…)

Sujetni ljudi traže ljubav drugih i njihovu pažnju i divljenje. Pažnju i divljenje možemo privući bilo negativnim elementima bilo pozitivnim (profesionalni uspesi npr… ). Kada smo bili mali imali smo pažnju, divljenje i ljubav čitavog našeg sveta – naših roditelja – a ako kao odrasli ljudi tražimo te stvari van kruga naših najbližih znači da nečim nismo zadovoljni

Autoritativan šef je sujetan – „ništa ne može bez mene“ „ako mene nema sve će propasti“. Drugi se ponižavaju a on se veliča.

Zašto su ljudi sujetni – zato što im je potrebno da osećaju da su iznad drugih, zato što im treba pažnje i ljubavi drugih ! Oni koji imaju u svojim domovima pažnju i ljubav nemaju potrebe da to traže kod drugih. Ljudi nisu strogo određeni da budu ili sujetni ili ne – svi mi ponekad uživamo u pažnji koju nam drugi poklanjaju, svakome od nas s vremena na vreme prija osećanje da smo po nečemu iznad drugih.

Autizam i ignorisanje drugih ljudi je sujeta. Drugi ljudi se ne doživljavaju kao stvarni.

Sizofrenija je verovanje u sopstvenu posebnost tako sto se izmisljaju veze tamo gde ih nema – čest slucaj je umisljanje posebnog odnosa sa Bogom, onda na primer verovanje u to da sopstvene misli mogu imati neke magijske posledice u stvarnom svetu, pa verovanje u skrivene poruke nekih misticnih sila- npr. u recima koje drugi kazu, ili u tekstovima pesama to jest u izboru pesama ili u spam-email-ovima i slicno. Klinicki sizofrenicna osoba izgradi svoj sopstveni svet u kome sve ima neko drugo sakriveno značenje i u kome je ta osoba na neki način specijalna. Da li ste gledali film „Jovanka Orleanka“, scena u kojoj Dastin Hofman pita zatočenu Milu Jovović za poreklo mača ? Sizofrenicni oblici ponasanja su i uopste verovanje u magiju i svi oblici sujeverja.

Zavist je posledica ideje da neko drugi ima visu vrednost zbog necega sto poseduje.
Ljubomora je ugrozena visa vrednost idejom da partner mozda za nekog drugog misli da ima visu vrednost.

Sujeta se ispoljava kroz obrasce ponasanja koji se nasledjuju to jest uce od roditelja i okoline i sticu izborima koje pravimo u zivotu. Tamo gde su ljudi od detinjstva učeni da uvažavaju druge, njihove želje i ličnost drugih – tamo nema mesta sujeti.
Po hrišćanstvu sujeta je veliki greh. Svi smo mi isti – jedan je Bog koji je večan i iznad nas a mi svi, bili najsiromašniji ili najbogatiji, smo isti jer smo prolazni i sami sebi smo najvažniji na ovom svetu i želimo da budemo srećni sa onima koje volimo, a samo sujetna osoba želi da i drugima bude najvažnija i ne želi da bude srećna već želi da bude važna i iznad drugih, želi da bude večna i neprolazna i iznad drugih kao što je Bog. Oni koji imaju svoj mir u kući i skladne odnose sa bližnjima uglavnom nisu sujetni jer takve osobe uviđaju da imaju ono što je najvažnije i ništa na svetu im nije i ne može biti preče od toga.

A pitanje je da li je coveku potrebno da zivi u iluzijama sujete. Nijedan covek nije savrsen. Neko je malo razvijeniji u jednoj oblasti zivota, neko u nekoj drugoj. Ne znaci da sutra ili sledece godine nece biti obrnuto.
Poenta odricanja od sujete nije ubijanje ambicije i zelje za uspehom, poenta je ne raditi nesto da bi se covek dokazivao pred drugima, nego da bi ziveo bolje i sebe ostvario.
Izvor,dolazimpotebe

Blog-post-komentar


Pročitao sam mnogo postova.
Isto tako i pisao,zbog svog posla.
Pročitao sam i taj post o učiteljici.
Cilj je postignut.
Učiteljica je proterana.
Zasmetala je.
Nema pobednika,svi su gubitnici.
Znam sad, kome se sme pisati komentar, a kome ne.
Znam čije postove ću čitati,a čije neću ni pogledati,jer ne spadaju u moja interesovanja.
Zapanjen sam,jer i ovde postoje lična sukobljavanja.
Nisam pristalica da se lični podaci javno objavljuju,ako nije profesionalno odrađeno.
Postavljam pitanje:
Ko zaista treba da piše blogove?
Pročitajte,nisam autor .
http://dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri/aleksandar-arsenin/odresene-ruke-prisluskivanju-i-nadzoru-gradjana.php